od druge polovine XIX veka i kasnije u Novom Sadu
Ovaj tekst je je
izložio Nenad Glišić, jedan od prethodnih predsednika Udruženja, na
Slavi Udruženja - Svetom Savi -
2005. godine.
Tekst je najvećim delom sačinjen na korišćenjem knjige Istorija Novog Sada autora Melhora Erdujheljija. Municipalni odbor slobodne kralljevske varoši je 1892. doneo odluku da se Erdujheljiju poveri pisanje monografije grada imajući u vidu njegovo objavljivanje radova iz istorije grada u novosadskim časopisima. Ona je završena dve godine kasnije. Objavljena je na mađarskom jeziku i u srpskom prevodu, a godinu dana kasnije i na nemačkom.
Melhior Erdujhelji je rođen u Senti 1860. godine; završio je
teologiju. ’’Za katoličkog sveštenika rukopoložen je 1882. i kao
kapelan je radio u više mesta u Bačkoj.
Godine 1887. postavljen je za kapelana i učitelja veronauke u
Novom Sadu, gde je u Zanatskoj školi još predavao i srpski jezik ,
sve do 1894. kada je napustio Novi Sad.’’
’’ Novosađanima je ostavio i svoje duhovno zaveštanje, i to u obrazloženju zašto je u svojoj monografiji (Istoriji Novog Sada) sa posebnom pažnjom obradio istoriju Srba u Novom Sadu: ’’Naposletku , osobitu sam pažnju poklanjao istoriji Srba. U tome poslu rukovodilo me je dvoje. Prvo, što je Novi Sad duhovno središte ugarskih Srba. Drugo, što javno mnjenje najmanje poznaje život i rad toga naroda i istoriju njegove književnosti. A ovamo za obe strane želeti bi bilo , da poznajemo jedno drugom prošlost ida jedan drugog razumevamo: istorija, ta magistra vitae , naučila bi nas, da su nam interesi zajednički, te bi se s predusretljivošću i bratskom ljubavi približavali jedan drugom. ’’
(Gornji tekst o Erdujheljiju
sačinjen je na osnovu uvodnog predstavljanja autora i njegovog dela,
mr Agneš Ozer prilikom izdavanja reprint izdanja 2002. godine.)
Činjenica je da o modernom udruživanju zanatlija u Novom Sadu možemo govoriti od 1870. godine.
Ali, i bez obzira na tu činjenicu, ne smemo previdjati da zanati, zanatlije i njihove tradicije sežu mnogo dalje u prošlost. Iako nije moguće u savremenost presaditi svaku vrednost prošlosti, postoje vrednosti koje i danas cenimo. Pominjemo ih sa setom baš zato što ih danas nema medju zanatlijama u onoj meri u kojoj ih je nekada bilo. Tu su u prvom redu sloga, uzajamna pomoć i podrška - solidarnost.
Znamo da su gradovi u srednjem veku, u feudalnom - staleškom - uredjenju, nastali kao mesta u kojima su se naseljavali zanatlije i trgovci. Ekonomskim jačanjem tokom vremena takva mesta su postajala sposobna da otkupe svoj status slobodnog grada. Taj put je prošao i Novi Sad.
U Petrovaradinski šanac naseljavali su se uglavnom Srbi, kako pristigli Velikim i malim seobama, tako i oni koji su odranije u ovim krajevima živeli. Da bi mogli razvijati svoje radinosti bilo je neophodno da otkupom dobiju status slobodnog grada, što je i učinjeno 1748. godine.
Zanatlije i trgovci su u ranom životu grada bili najznačajniji staleži, i pobroju, i po ekonomskoj snazi, pa time i po ulozi u javnom životu.
Kao ilustracija za ovo može nam poslužit i popis iz 1772. godine: od 8.392 stanovnika 1.041 je bilo u zanatstvu (majstora, kalfi i šegrta) u ukupno 425 radnji. Za mnoge od tadašnjih zanata više ne znamo.
U to, feudalno doba, zanatlije i trgovci bili su učlanjeni u cehove - esnafe. Poznato je da su samo pripadnici ceha mogli legalno da se bave radinošću - kako se u to vreme privredjivanje nazivalo.
Pravila cehova imala su u suštini važnost zakona jer su tim pravilima cehu davane privilegije koje su svi bili dužni da poštuju: i članovi ceha, ali isto tako i vlasti i feudalci van grada. Pravila su odobravali u različitim periodima magistrat, potom županije, a kasnije Ugarska pridvorska kancelarija, a redje i sama kruna.
Ilustrativan je primer je naveden u pomenutoj Istoriji Novog Sada. Tu se kaže:
"U arhivi 'Zadruge Srba Zanatlija Novosadjana' čuvaju se dve diplome cehovske. Jedno je diploma istočno-pravoslavnog ceha papudžijskog od god. 1822. To je na pergamentu pisana privilegijalno pismo sa svojeručnim potpisom kralja Franje i velikim pečatom koji visi o zlatnom gajtanu, u somot je uvezana. Sastoji se od 48 tačaka ." Zatim sledi navodjenje sadržine tih tačaka kojima se, praktično u celini uredjuje život pojedinca-zanatlije i ceha u celini: od primanja šegrta, vremena učenja zanata, dobivanju 'prava majstorskog' i učlanjivanja u ceh; pa zatim o obavezama zanatlija da idu u crkvu, na sahranu članu ceha; o pomoći udovicama, rukovodjenju cehom i rukovanju novcem ceha, i td. Na kraju o ovim pravilima papudžijskog ceha piše u pomenutoj Istoriji: "Časnici se obnavljali svake godine o sv. Savi, na dan patrona ceha".
Drugo je privilegijaino pismo novosadskih berbera iz 1824. godine koje je skoro isto kao i papudžijskog ceha, s tim što stoji da se obnova časnika ceha berberskog obavlja na dan sv. Kuzme i Damjana.
Koliki su značaj cehovi imali posredno govore i opisi grbova i pečata cehovskih. Tako pomenuti ceh papudžijski, kome je kasnije pridodat i zanat opančarski, ima 1852. dva pečata : "na jednom drže štit dva lava, na štitu su papuče, opanci i za te zanate nužni alat. Na drugom je slika sv. Save , pored njega papuče i opanci; ispod njega 1852. Na pečatu piše unaokolo: 'Pečat c.k.v. (carske i kraljevske varoši) ceha čaručiskog i papudžiskog'.
Ako se malo više udubimo da potražimo razloge, za sa današnjeg stanovišta prenaglašene, statusne simbole, pomoći će nam jedna od tačaka Povelje o povlasticama slob. kr. varoši Novog Sada od godine 1748. Znamo da je grad kupio (a ne dobio) povlastice, tj. status slobodnog kraljevskog grada, za znatnu sumu novca koju su skupili zanatlije i trgovci. Time su kupili položaj po kome za gospodara Grad ima samo Krunu, a ne bilo kog drugog vlastelina – plemića ili županiju. I dalje se kaže u povelji: "Magistrat i gradjani mu, zbirnim imenom uzevši, da se smatraju za prave i nesumnjive plemiće .." pa dalje: "... a putni list od varoši zakonito izdan, sa uobičajenim dole potpisanim pečatom voštanim snabdeven, ima se gradjanima, kad putuju svuda primati kao valjan i verodostojan." Taj status podoban plemićkom položaju i sloboda putovanja i kretanja bez obzira na feudalna ograničenja koja su važila za ne-plemstvo, i koja uz plemićki položaj ide, bili su od životne važnosti za razmah poslovanja, bez obzira da li je to bila trgovina ili zanatstvo. (Novosadske zanatlije su svojim proizvodima direktno na vašarima po okolini ili preko trgovaca, svojim proizvodima snabdevali veći deo Bačke i severni Srem, a tu su bili i Petrovaradinski garnizon i Šajkaški bataljon.)
Status gradjana (pravo gradjanstva) nisu imali svi koji su u gradu stanovali, već pre svega oni koji su porez od radinosti plaćali. Pa tako ni zanatlije i trgovci nisu mogli biti primijieni u ceh ako prethodno nemaju pravo gradjanstva. Objektivno, to je bila staleška zatvorenost u kojoj je praktično favorizovano nasledjivanje zanata, radnje, pa time i privilegija.
***
Cehovi pripadaju predkapitalističkom sistemu i kočili su društveni napredak, kolikogod nam čak i danas neke od moralnih i etičkih vrednosti romantično i plemenito deluju. Posebno je bila naglašena sloga članova ceha bez obzira na nacionalnu pripadnost. Ta sloga nacija koje su zajednički izgradjivale Novi Sad narušena je tek revolucionarnim dogadjajima 1848. godine.
I sam pisac pomenute Istorije Novog Sada Melhior Erdujhelji neskriveno izražava simpatije prema prošlosti sa cehovima iako je istovremeno sasvim svestan da je njihovo vreme prošlo. Opisujući stanje nekoliko godina posle Bune 1848. i oporavaka esnafskog sistema, kaže:"...ostalo je to sve po starom, jer je i uredjenje bilo staro pa i štatuti, šteta samo što se staro lepo poverenje i sloga više ne vratiše. Narodnosne razmirice otudjiše ljude jedne od drugih."
To će ubrzo izazvati stvaranje udruženja sa nacionalnim predznacima.
Iako se u delu Erdujheljija ne sagledava budjenje nacionalne svesti i borba za nacionalnu slobodu Srba u Austrougarskoj monarhiji, pomenuti istoričar ne previdja manifestacije te borbe i posledice. Istini za volju, period od dogadjaja do sačinjavanja dela nije bio dovoljan da se ta bliska prošlost valjano sagleda.Tako je 1865. osnovana 'novosadska zanatiijska zadruga' i kasnije još neke koje su okupljale većinom zanatlije - nesrbe.
S druge strane, zanatlije Srbi, uz učešće i podsticaj srpskih prvaka, medju kojima su bili Miletić, Subotić , Pavlović i drugi, 1869. u prostorijama Novosadskog Srpskog društva za radinost (što je ustvari bila srpska čitaonica) pokrenuli su osnivanje svoje zadruge.
I kako kaže istoričar, "To beše prvo korporativno organizovanje novosadskih Srba zanatlija drugog i trećeg dana Duhova 1870. i sklopiše 'Zadrugu Srba zanatlija'. Po prvoj tački Ustava udružuju se srpske zanatlije, da ujedinjenom snagom radeći unapredjuju radinost, svoje materijalno blagostanje... član zadruge može biti svaki Srbin zanatlija."
Da bi udruženje i formalno bilo ozakonjeno, bilo je neophodno da štatut odobri ministar za trgovinu i radinost. Ministar je stavio primedbe i vratio statut da se doradi, ali u medjuvremenu je donet, kako bi moderno rekli, sistemski, reformski zakon.
Reforme koje su bile nužne da bi se ozakonio prelazak na kapitaistički sistem slobodnog tržišta bile su nemoguće uz zadržavanje cehovskog sistema. Tako cehovi bivaju definitivno zabranjeni 1872.
Istoričar citira odredbu Obrtnog zakona iz 1872. u kojoj stoji: "Na zemljištu krune može svaka punoletna osoba … bez razlike roda (nacije) samostalno i slobodno terati ma koju granu zanata, podrazumevajuć i tu i trgovinu." Zatim Erdujhelji ilustuje i komentariše to: "Tim je kucnuo poslednji čas esnafskoj sistemi. Zakon ne zahteva ni kvalifikacije a ne kaže bar ni to, da je nužno prethodno vedžbanje za teranje zanata; ne trebaju tu više ni godine šegrtovanja, ni vedžbanje kao kalfe, ni vandrovka, ni vadjenje ('oslobadjanje') za majstora, ni remek, ni primanje u ceh."
Pa dalje kaže: "Mada je posle 1848. jako popustila ona lepa harmonija , koja je nekad provejavala cehove (sastavljene) od raznih narodnosti, ipak je esnafski sistem kopča bio, koja je u pojedinim cehovima po zanatu spajala zanatlije bez razlike narodnosti, te je društveni život (u cehu) tupio diferencije, pooštrene narodnosnim trvenjem. Kad je pak Obrtni zakon ukinuo cehove, odma se na dvoje raspao zanatlijski stalež, za sebe Srbi za sebe Nesrbi".
Cehovi su bili zabranjeni, ali ne i zadruge. Ključna razlika u odnosu na cehove je bila što je članstvo u zadruzi bilo dobrovoljno, a članovi nisu u poslovanju na tržištu uživali nikakve privilegije.
Od osnivačke skupštine Zadruge Srba zanatlija 1870. do potvrdjivanje statuta uskladjenog sa nastalim reformama prošlo je četiri godine, te je 26. oktobra 1874. održana prva Glavna skupština sa potvrdjenim statutom.
***
Kao preteču sadašnjeg Udruženja zanatlija uzeli smo Zadrugu novosadskih Srba zanatlija osnovanu 20.juna 1870.godine.
Kasnijim razvojem privrednog sistema u Austrougarskoj monarhiji udruživanje zanatlija je transtorrnisano u oblik koji nije daleko od komorskog organizovanja.
Posle prisajedinjenja ovih krajeva Kraljevini SHS, odnosno Jugoslaviji, naše, novosadsko, udruženje obnavlja rad.
Posledrugog svetskograta zanatstvo, pa i oblici udruživanja, prolaze kroz faze obavljanja delatnosti kroz zanatske zadruge, obavezne zanatske komore koje su imale i neke karakteristike pomalo slične cehovskim.
Slobodno tržišno privredjivanje nije spojivo sa ograničenjima i privilegijama. To se danas odrazilo i na zanatlijska udruženja, pa su ona i zakonski i faktički dobrovoljna udruženja gradjana. Mnoga od udruženja su se ili formalno ili faktički ugasila.
Na naše zadovoljstvo, to nije bio s lučaj i sa našim Udruženjem. Zahvaljujući zanatlijama kojima je na srcu tradicija i ostavština predaka, Udruženje je opstalo tražeći, sa manje ili više uspeha svoju ulogu u izmenjenim uslovima.
U toj borbi za opstanak Udruženja nezaobilazna je i po moćkoju su nam zaveštali prethodnici: ovaj Zanatski dom koji nam omogućuje da opstajerno i kad drugih izvora prihoda skoro da i nije bilo.
***
Grad su stvorili zanatlije i trgovci, svojim trudom, umećem i otvorenošću za nova znanja u činili ga prosperitetnim, jednim od najznačajnijih centara južnog dela Panonije.
Ekonomski i društveno ojačali zanatski i trgovački stalež - gradjanska klasa u začetku, pa potom i u zrelosti, shvatala je da je uslov napretka i sveukupan duhovni razvoj i napredak. Ekonomski razvoj Grada omogućio je i razvoj obrazovanja, kulture, nauke, publicistike, graditeljstva, stvaranje intelektualnog sloja i nacionalne svesti.
Kako je većina gradjana bila srpskog porekla i pravoslavne veroispovesti, Novi Sad se razvio u srpski duhovni centar - Srpsku Atinu. Taj duhovni i kulturni centar nije bio okrenut samo čuvanju tradicije, već okrenut i savremnom svetu i budućnosti, okrenut spajanju vrednosti istoka i zapada, severa i juga.
Kada danas gledamo naš Grad sa Maticom Srpskom, crkvama, Univerzitetom i školstvom, pozorištirna, muzejima i galerijama, starim gospodskim kućam a i novim bulevarima i stambenim blokovima, Enciklopedijom Novog Sada kakvu i već i i stariji gradovi retko imaju ... ne smemo, bar na ovakvim skupovima, smetnuti s uma šta dugujemo zanatlijama i trgovcima koji su pre četvrt milenijuma skupili novac i otkupili pravo na slobodan rad i razvoj.
Isto tako ne smemo izgubiti iz vida, a to u mnogim dokumentima izričito i stoji, da to što su radili nisu radili ni samo za svoju ličnu korist, ni samo za korist Novog Sada, ni samo za vreme u kome su živeli, već za 'polzu narodnu ' i buduće naraštaje.
