• Početna
• Udruženje
  • O Udruženju
  • O Zanatskom Domu
  • Magazin ESNAF
• Iz prošlosti zanatstva
  • Iz istorije zanatlijskog udruživanja
  • Zadruga Srba zanatlija Novosađana
• Stari zanati
  • Edukacija u oblasti Starih zanata

• Preduzetništvo u propisima

• Bezbednost i zdravlje na radu

• Leksikon pojmova

• Razbibriga
  • Dunavska ulica
  • Zmaj Jovina ulica
  • Miletićeva ulica
  • Almaški kraj - Podbara
  • Ćurčijski sokak
  • Ulica Zlatne Grede
  • Jovanovski kraj
  • Novosadske kafane
  • Štrand

• Korisni linkovi

• Kontakt

NOVOSADSKI ŠTRAND

Jedna od ‘institucija’ po kojoj je Novi Sad poznat već stotinak godina je Štrand. Sećam se da se nekada govorilio da je Štrand (na nemačkom: obala) najlepša plaža na celom Dunavu, najlepša rečna plaža u celoj Evropi!

O počecima Štranda kao uređenog kupališta prenosim veći deo članka Srđana Ercegana i ‘Građanskog lista.  

Privatnik pre sto godina zakupio obalu pa napravio Štrand

Na ovom mestu, koje je nekad korišćeno kao pojilo za stoku i konje, stanovnici ovog grada vekovima su pronalazili prijatno utočište od nesnosnih vrućina, sve dok 1907. godine, dvadesetpetogodišnji Emil Sikla nije zakupio ovu obalu, dobio koncesiju i formirao javno kupalište. Izgled novosadskog Štranda u prvoj polovini prošlog veka opisao je Pavle Šosberger u svojoj novoobjavljenoj knjizi "Zbornik članaka".

Od samog trenutka nastajanja organizovanog javnog kupališta na obali Dunava, Novosađani su ga prozvali Štrand. Uz uporno zalaganje porodice Černjei, kao i imućnijih ljudi iz gradske čaršije, formirano je i deoničarsko društvo "Štrand", koje već 1913. godine počinje izgradnju drvenih kabina. Kupalište je osnovano na istom mestu na kom se nalazi i danas, a predstavljalo je drvenu građevinu iz dva dela, s tornjevima i kapijom u sredini. Levo od ulaza nalazile su se biletarnica i prostorije za dežurnog policajca i pružanje hitne pomoći. Kod samog ulaza bili su podignuti kiosci, frizerski salon, poslastičarnica, kabine s tuševima, parkiralište za bicikle i prodavnica u kojoj su se mogle kupiti u to vreme veoma popularne ledene čokolade "polar", kao i takozvana amerikan korneta, koje je proizvodio Imre Haker u Jevrejskoj ulici.

Restoran

Na Štrandu se nalazio i lep, drveni restoran, u kome su posetioci uživali sve dok ga jedne noći, po završetku Drugog svetskog rata, nije uništio požar. Kabine su bile poređane u tri reda, desno od restorana, s tim da su one u prvoj liniji, sa stolovima i klupama, bile i najskuplje za iznajmljivanje. O svakom redu brinula je kabinjerka, koja je u svojoj kućici čuvala tablu s ključevima kabina za koje je bila zadužena. Kabinjerke su vodile računa o redu i higijeni, čak su donosile po vedro vode nemenjeno pranju nogu pre odlaska s plaže, za šta su bile nagrađivane bakšišom. Ekskluzivni prvi i manje prestižni drugi red kabina bili su odvojeni nizom poljskih toaleta, zidanih šporeta i bunara na pumpu. Na šporetima su neki posetioci kuvali ili podgrevali svoje obroke, dok su pored bunara rashlađivali flaše s belom kafom i lubenice. O legendarnom poštenju nekadašnjih stanovnika ovog grada svedoči sada gotovo neverovatan podatak da nije upamćeno da je ijedna od ovih flaša s kafom ili lubenica nestala.

Šosberger piše kako je u to vreme pesak bio veoma čist, dok je plići deo reke u kome su užvali neplivači od "slobodnog Dunava" bio ograđen redom balvana (spojenih kratkim lancem). Postojao je i splav s trambolinom, dok je na drugom usidrenom splavu boravio učitelj plivanja, koji je neplivače podučavao najpre na suvom, a kasnije i na "dugom štriku". Po završetku kursa, on je svoje učenike "oslobađao" – proglašavao plivačima.

Privez za čamce za iznajmljivanje. Za vreme visokog vodostaja sa priveza - pravo u restoran.

U vreme kada je obraćana naročita pažnja na javni moral, posetioci najpopularnijeg novosadskog kupališta bili su stešnjeni nizom propisa i ograničenja, uglavnom vezanih za oblačenje ili, bolje rečeno, dopušteno svlačenje. Strogo je bila određena granica do koje su se smele skraćivati suknje ili spuštati dekoltei, dok su muškarci morali nositi kupaći dres s gornjim delom (bretelama). Ovi puritanski kriterijumi su vremenom ipak spuštani, tako da je gospodi najpre tolerisano otkopčavanje jedne bretele, a kasnije i nošenje kupaćih gaća koje nisu "suviše izrezane". U početku se podozrivo gledalo na nezgodan običaj da se dame kupaju zajedno s muškarcima, no kasnije je i to prevaziđeno. Ipak, čvrste odredbe vezane za održavanje reda i morala opstajale su dugo vremena. Izuzetno strog i posvećen čuvar javnog morala bio je šef novosadske policije Đorđević, inače autor štampanih naredbi koje
 

I  drugi tekst Srđana Ercegana iz  'Građanskog lista' od  6. april 2008. o vremenu pre Štranda.

Gimnazijalci šibani zbog veslanja i plivanja

''Otkad je 1907. godine Emil Szikla postao prvi upravnik novoosnovanog novosadskog kupališta na Dunavu, Štrand je postao institucija od neizrecivog značaja. I danas ova mirna peščana obala pruža utočište Novosađanima koji očajnički traže spas od paklenih vrućina i usijanog asfalta. Onima koji uživaju u čarima ovog starog kupališta teško je shvatljivo da je grad iznikao pokraj veličanstvene reke prednosti njenih plaža počeo koristiti polako i uz neizostavne otpore.

Sve do 1828. godine u novosadskoj arhivskoj građi nigde se ne spominje javno kupatilo ili kupalište na Dunavu. Blistava kultura 18. veka, iako proslavljena sjajnim umetničkim ostvarenjima, imala je i tamniju, srednjovekovnu stranu, koja se najbolje može ilustrovati neshvatljivom ravnodušnošću prema zdravstvenoj kulturi i čak elementarnoj higijeni. Ipak, to što tokom 18. veka nema zapisa koji svedoče o postojanju novosadskog kupališta nikako ne znači da ovakvog prostora u našem gradu nije bilo.

U prvom zapisu, iz 1828. godine, spominje se sezonsko "dunavsko kupatilo", koje je preko zime zatvoreno, dok se svakog leta iznova otvara. U ovom dokumentu senator Johan Kerber referisao je magistratu da je "kupatilo na Dunavu sastavljeno, zgodno mesto određeno i takse određene", a iz senatorove konstatacije može se zaključiti da gradsko kupalište postoji odranije. Deset godina kasnije gradski načelnik Johan Kerber ponovo se, ovaj put kao akcionar, dovodi u vezu s kupalištem, koje je tada definisano kao imovina akcionarskog društva.

Prvo novosadsko kupalište nalazilo se na petrovaradinskoj strani, o čemu svedoči i molba koju je 1834. godine poslastičar Gabrijel Rajhard uputio gradskom magistratu tražeći dozvolu da otvori "kupatilo" na mestu koje odredi kapetan Beler. U dokumentu iz 1838. godine nedvosmisleno je istaknuto da se gradsko kupalište nalazi na sremskoj strani, kao i da njime upravlja komanda petrovaradinskog garnizona. U okviru ovog mesta, uglavnom predviđenog za zabavu, osnovana je "Schola natationis" (Škola plivanja), za koju se isticalo da pruža usluge i civilnim licima. General-komanda je civilima odobrila učenje plivanja od 6 do 8 i od 11 do 12 sati, kao i od 17 do 20 sati. Školarina za čitavu sezonu ili "didaktra", koja je za muškarce iznosila dve srebrne forinte, a za žene tri, plaćala se dežurnom oficiru, dok su takse za pojedinačno kupanje iznosile za muškarce dve, a za žene tri srebrne krajcare.

Trgovac Nikola Patrać, koji se u dokumentima pominje kao vlasnik kupališta, prijavio je 1845. godine magistratu kako planira da svoje "kupatilo" premesti na novosadsku obalu i molio je da mu se za tu nameru odredi "zgodno mesto". Kao razlog za svoju odluku Patrać je istakao konstantne žalbe sugrađana, koji su po letnjoj jari morali prelaziti preko Dunava kako bi se okrepili i osvežili. Nikola Patrać je tražio parče dunavske obale koje se nalazilo između solare i drvarske pijace, a svoju molbu potkrepio je konstatacijom da preko juna, jula i avgusta stagnira trgovina žitom, tako da kupalište neće smetati plovidbi.

Već 22. aprila 1846. godine trgovac Herman Hiršl iz Petrovaradina napisao je molbu magistratu u kojoj je pisalo da je "prošle godine kupalište imalo dobre posledice po ljudsko zdravlje", pa je predlagao da se ova tradicija nastavi. Molba Hermana Hiršla, u kojoj se ističe značaj fizičke kulture i higijene, predstavljala je posledicu revolucionarne promene koja se odigrala u građanskoj svesti. Ova promena ostavlja još snažniji utisak kad se ima u vidu da je još 1829. godine učenicima bilo zabranjeno kupanje i veslanje zato što se prilikom takvih neobuzdanih aktivnosti "izlažu očevidnoj opasnosti za život".Učenicima novosadske gimnazije koji su ovu zabranu prekršili suđeno je 13. jula 1829. godine i epilog ovog neverovatnog slučaja bio je taj da su šibanjem kažnjeni oni koji su veslali i plivali, a ukore su dobili oni koji su posmatrali svoje drugove kako se zabavljaju u Dunavu.''

Kao i za većinu Novosađana i za mene i moju generaciju Štrand je bio nezaobilazni deo života u Novom Sadu.

Pre velike poplave 1965. Štrand je imao sasvim drugačiji izgled. Drugačiji su mu bili i sadržaji, pa je naravno i provod bio drugačiji. Godinu dana pre poplave nestao je i restoran.

Osnovni izgled Štranda do te 1965. kada je Dunav 'odneo' ono što je na njemu bilo, bio je isti kao i sa početka XX veka. To su bile kabine od dasaka belo okrečene ispred kojih su bile takodje daščane staze preko rastresitog peska ili one u prvom redu na stubićima.. Pošto teren nije značajnije nivelisan pre izgradnje kabina i dogradnje novog broja kabina, redovi su bili talasasti, a i mnoge od kabina su od starosti bile i pomalo neherene. Red kabina koji je bilo najbliži Dunavu i 'trotoar' od dasaka bili su izdignuti na 30-40 cm. jer su bili ugroženi od visokog vodostaja. Tek posle velike poplave nivo tla na kome su kabine i travnjak je povišen i nivelisan na vodoravan.

Svi objekti su bili od dasaka, pa i restoran koji je zato i lako sasvim izgoreo. Travnjaka nije bilo i stizanje od hlada do vode je bio podvig. Izmedju kabina hlad su pravile autohtone topole.

Kao gimnazijalaci najveći deo raspusta smo provodili na Štrandu. Dešavalo se i da pred ulazom čekamo da se u 8 sati Štrand otvori, a da nas u pola 8 po podne čuvari isteruju jer se u to vreme Štrand zatvarao.

Do iznemoglosti smo bosi igrali fudbal u dubokom i sipkom pesku (ko je probao zna koliko je to naporno, i koliko modrica na cevanicama to donosi), igrali picigen na delovima obale gde nije bilo ograde za decu i neplivače. Prostor za decu i neplivače bio je ograđen balvanima povezanih lancem jedan za drugi. Jedna od naših omiljenih disciplina je bila jahanje klizavih balvana (blago obraslih algama) i rušenje protivnika s balvana. Kupači su sedeli i ležali u pesku. Korišćenje peškira, ležaljki i drugih koještarija (npr. tranzistorskih radioaparata) došlo je tek početkom 70-tih.

U vreme velikih vrućina kad se Štrand napuni, nad njim je lebdela izmaglica od sitnog peska uskovitlanog hiljadama nogu. (Igranje fudbala i sl. nije bilo dozvoljeno medju kupačima, pa se moglo igrati na jednom ovećem slobodnom delu gde nije bilo kabina ili na potpunom suncu kod Špica.)

Inače, sem Štranda vrlo popularni su bili i Bećar-štrand i Oficirski Štrand u Petrovaradinu. Bećarac je počinjao stotinak metara uzvodno od stubova porušenog železničkog mosta i prostirao se sve do veslačkog kluba 'Danubius'. Treba imati u vidu da je pre poplave nasip bio dublje u obali (naravno nije bilo ni sadašnjeg šetališta) a izmedju nasipa i vode nije bilo previše rastinja. Taj prostor je bio jako lep za kupanje pri malom vodostaju kad je suvo bilo više od 150-200 m. peska sa koga se voda povukla. To je bio nestabilan teren, preko noći se reljef pod vodom menjao, bilo je 'rupa' u vodi pa su davljenja bila česta.

A dolazak i odlazaka na Štrand ...

Trčika je koristio šine.

 Kao što se vidi, Trčika je pre bio atrakcija i sredstvo prevoza za boljestojeće Novosadjene nego mogućnost da se na Štrand preveze nekolko hiljada kupača.

Na Štrand se išlo pre svega biciklom ili peške, a autobus nije bila mogućnost na koju je trebalo računati, naročito kad svi, skoro istovremeno krenu kući.

Parkiralište za bicikle ispred Štranda je slika koja se više neće moći videti. (Ako neko ima sliku - neka je svakako postavi.) Od ulaza pa do dela gde je sada okretnica bili du jednostavni držači od letvica za oko 2-3.000 bicika. Možete zamisliti kako je izgledalo nalaženje sopstvenog bicikla u onih pola sata kada su svi kretali kućama u dane kada je na Štrandu bilo desetak hiljada kupača, a većina ih je došla biciklom! A Fruškogorska ulica (tada je imala kolovoz sa kockom širine 5-6 metara) ličila je na Peking iz reportaža od pre dvedesetak godina.

Na Štrand je vozio i autobus koji je polazio ispred Ledare (fabrike leda koji se u tablama nosio kući ili u kafane i sl. - pre no što su el. frižideri postali obična stvar) u ul. Ilije Ognjenovića. Tada još nije bio probijen bulevar od Banovine do nove Pošte. Od oko 1957. za štrand je vozio londonsku double-decker pa smo, da oprobamo tu atrakciju, na Štrand nekoliko puta otišli njime umesto biciklom.

'Londonci' su se u Novom Sadu pojavili krajem 50-tih i zadržali desetak godina.

Štrand danas