Početna

ПРЕДУЗЕТНИШТВО У ПРОПИСИМА

Уређује Зоран Маленица,
дипл. правник

ИЗ ЗАКОНА О БЕЗБЕДНОСТИ У САОБРАЋАЈУ

ОБАВЕЗА ПРЕДУЗЕТНИКА - ДА ИМА У ВОЗИЛУ ОВЕРЕН ПУТНИ НАЛОГ

У теретном моторном возилу, којим се обавља превоз ствари за сопствене потребе, мора бити документ (отпремница и сл.) из кога се може утврдити власник и врста ствари које се превозе.

''Превоз за сопствене потребе" јесте превоз који обављају предузећа, правна лица, предузетници и грађани ради задовољавања потреба у обављању своје делатности.

Возило које се користи мора да:
1) испуњава прописане услове у смислу редовног одржавана и контролисања;
2) у возилу мора бити путни налог попуњен, оверен и потписан на прописан начин;
3) возило на бочним странама имати исписану фирму, односно назив власника возила / Фирма, односно назив власника возила морају бити исписани словима висине најмање 10 цм и бојом која се битно разликује од основне боје возила, односно назив власника возила/
4) на крову возила не сме стајати други назив или реклама итд...

За случај да пропустите да учините нешто од претходно изнетог, предвиђене су озбиљне казне у висини од 20.000 до 80.000 динара за предузетнике.

ОБАВЕЗА ИЗДАВАЊА ПУТНОГ НАЛОГА И ПРАВО НА НАКНАДУ ТРОШКОВА СЛУЖБЕНОГ ПУТОВАЊА

Законом о раду прописано је да запослени има право на накнаду трошкова, у складу са општим актом и уговором о раду, за време проведено на службеном путу у земљи.

Послодавац утврђује својим општим актом које ће трошкове надокнадити запосленом за време службеног путовања у земљи и за које време проведено на службеном путу запосленом припада дневница, односно пола дневнице, као и које ће друге трошкове по основу службеног пута да призна запосленом (нпр. трошкови превоза до места и у месту у које је упућен на службени пут, трошкови смештаја, путарине, аеродромске таксе, телефонски разговори из места боравка, такси превоз, изнајмљивање простора, помоћних уређаја л алата или других неоподнх услуа).Наведеном одредбом Закона прописано је право запосленог на накнаду трошкова за време проведено на службеном путу, што значи да су обухваћене све категорије запослених па и категорија возача. Практично, и возачу (путничког или теретног возила) за време проведено на службеном путу у земљи припада право на накнаду трошкова. Шта се подразумева под трошковима службеног пута послодавац утврђује својим општим актом. У досадашњој пракси трошкове службеног пута представљају:

- дневница за службено путовање у висни утврђеној општим актом послодавца или уговором о раду, а обрачунава се на основу времена проведеног на службеном путу које је послодавац дефинисао својим општим актом. Када је у питању време проведено на путу и право на дневницу или пола дневнице, прописима из области рада није прописано које је то време, односно минимум или максимум времена, тако да послодавац у свом општем акту може да пропише одговарајуће време за стицање права на пуну, односно пола дневнице, сходно делатности којом се бави;
- трошкови превоза од места рада до места у које је запослени упућен на службено путовање, према приложеном рачуну;
- трошкови смештаја (преноћишта) запосленог на службеном путу, према приложеном рачуну;
- други трошкови предвиђени актом послодавца.

Према томе, сви запослени имају право на накнаду трошкова службеног путовања у земљи, који се утврђују у висини и на начин прописан општим актом послодавца или уговором о раду.

По питању обавезе издавања путног налога указујемо да у складу са прописима о безбедности у саобраћају као и прописа о безбедности и здрављу на раду, основни доказ да је запослени на службеном путу, а не на приватном, је путни налог. То значи да је послодавац обавезан да запосленом кога упути на службени пут изда путни налог који мора да садржи личне податке

запосленог, место и циљ путовања, датум поласка и повратка са пута и друге податке које послодавац сматра да су неопходни за обављање послова за које се запослени упућује на службени пут.

Према томе, обавеза је послодавца да возачу (путничког или теретног возила), поред налога за возило, изда и путни налог запосленом. Да ли ће се запосленом на службеном путу признати накнада трошкова и којих трошкова уноси се у путни налог, а у складу са одредбама које је послодавац утврдио својим општим актом или уговором о раду.

КОРИШЋЕЊЕ ПРИВАТНОГ ВОЗИЛА У СЛУЖБЕНЕ СВРХЕ

Коришћење сопственог возила запосленог у службене сврхе није уређено законом, већ се ово питање уређује општим актом послодавца или уговором између послодавца и запосленог.

Закон о раду прописује да запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду за време проведено на службеном путу у земљи, међутим колика је висина тих трошкова и све остале појединости око коришћења сопственог возила у службене сврхе договарају послодавац и запослени.

Послодавац може општим актом или уговором о раду са запосленим да регулише начин коришћења аутомобила у службене сврхе, услове, накнаду за коришћење тог аутомобила и друге услове.

Иначе, Закона о порезу на доходак грађана не плаћа се порез на примања запосленог по основу коришћења сопственог аутомобила у службене сврхе до износа 30% цене једног литра супер бензина, а највише 4.115,оо динара месечно, а преко тога (неопорезивог износа) плаћа се порез на зараде по стопи од 12%.

ОЗНАЧАВАЊЕ ВОЗИЛА КОЈИМА СЕ ВРШИ ПРЕВОЗ ЗА СОПСТВЕНЕ ПОТРЕБЕ

Превоз за сопствене потребе дефинисан је Законом о превозу у друмском саобраћају За разлику од јавног превоза, који се обавља на основу уговора о превозу и под једнаким условима доступан је свим корисницима превозних услуга, превоз за сопствене потребе предузећа обављају искључиво ради задовољавања потребе у обављању сопствене делатности. Поред осталог, предвиђено је да се овим превозом сматра и превоз ствари (дакле и лекова и медицинских средстава) за задовољење потреба у обављању своје делатности. У том смислу, имате обавезу да на бочним странама или у доњем десном углу ветробранског стакла теретног моторног возила којим се обавља превоз за сопствене потребе, ставите натпис "Превоз за сопствене потребе". За непридржавање ове обавезе за предузетника предвиђена је новчана казна за прекршај од 20.000 до 80.000 динара. За означавање возила којима се врши превоз за сопствене потребе није потребна претходна сагласност или одобрење надлежног органа, али је оно подложно надзору који врши надлежни орган. Послове инспекцијског надзора над применом споменутог закона, као поверене послове, обавља општинска односно градска управа. Поред осталог, контролише отпремнице и друге документе у вези са превозом за сопствене потребе, а има и овлашћења да забрани превоз или искључи возило којим се овај превоз врши противно одредбама Закона.

Постављено 25. марта 2010. године.

РАДНО ПРАВО

ПРЕДУЗЕТНИЦИ И ЗАКОН О РАДНИМ ОДНОСИМА

ПРОЦЕДУРА ДОНОШЕЊА ОДЛУКЕ О КОРИШЋЕЊУ ГОДИШЊЕГ ОДМОРА

Питање:
• Да ли послодавац може упутити запосленог да користи годишњи одмор без његове сагласности?

Одговор:

У зависности од потребе посла, послодавац одлучује о времену коришћења годишњег одмора, уз претходну консултацију запосленог.

Решење о коришћењу годишњег одмора запосленом се доставља најкасније 15 дана пре датума одређеног за почетак коришћења годишњег одмора.

Ако послодавац не достави запосленом решење, сматра се да је запосленом ускратио право на годишњи одмор.

Послодавац може да измени време одређено за коришћење годишњег одмора ако то захтевају потребе посла, најкасније пет радних дана пре дана одређеног за коришћење годишњег одмора.

Кључни искази из става 1. ове норме су: у зависности од потребе посла, послодавац одлучује о времену коришћења годишњег одмора, уз претходну консултацију запосленог.

Послодавац је дужан да води рачуна о интересу запосленог, али у конкуренцији са потребом посла није дужан да га и прихвати. То значи да послодавац, ако то потребе посл захтевају, може донети решење о времену коришћења годишњег одмора и супротно интересу запосленог.

Законски азлог овог решења у том што е послодавац ај који мери потребе посла, сви запослени ни не могу користити годишњи одмор у исто време. Запослени нема овлашћење да одређује време сопственог коришћења годишњег одмора, јер то зависи од потреба послодавца.

Имајући претходно у виду, право је послодавца да мења своју одлуку о већ одређеном времену коришћења годишњег одмора под условом да то учини на време - најкасније пет радних дана пре дана одређеног за коришћење годишњег одмора и због потребе посла.

Иначе Закон не познаје приговор у поступку остваривања заштите овог појединачног права запосленог. Запослени не може самоиницијативно да одреди себи коришћење годишњег одмора

ОДРЕЂИВАЊЕ ДУЖИНЕ ТРАЈАЊА ГОДИШЊЕГ ОДМОРА И УТИЦАЈ ПРИМЕНЕ ОПШТЕГ КОЛЕКТИВНОГ УГОВОРА НА КОРИШЋЕЊЕ ГОДИШЊЕГ ОДМОРА У ДВА ДЕЛА

Питање:
На који начин и по којим критеријумима се одређује дужина трајања годишњег одмора и који је пропис меродаван за одређивање коришћења другог дела годишњег одмора, у ситуацији када је у међувремену почео да се примењује Општи колективни уговор ?

Одговор:

Одредбом члана 69. Закона о раду прописан је законски минимум од 20 радних дана који се увећава применом одређених основа који су прописани Законом. Основи увећања овог минимума. су: допринос на раду, услови рада, радно искуство, стручна спрема запосленог.

Послодавац не може избећи примену наведених критеријума нити остати само на законском минимуму (нпр. по свим критеријумима утврдити увећање законског минимума са "0", јер се на тај начин не врши увећање законског минимума годишњег одмора већ се врши његова редукција на законски минимум годишњег одмора што би у суштини било избегавање примене критеријума .

Што се тиче коришћења годишњег одмора у више делова, Закон није утврдио да се три радне недеље морају користити у континуираном трајању. Три радне недеље првог дела годишњег одмора се користе у току календарске године. Послодавац одлучује о времену коришћења годишњег одмора у зависности од потреба посла, уз консултацију запосленог. У том смислу нема сметњи да се први део годишњег одмора, у трајању од три радне недеље, распореди у току календарске године за коју је утврђено право на годишњи одмор.

ОСТВАРИВАЊЕ ПРАВА ЗАПОСЛЕНОГ НА НАКНАДУ ТРОШКОВА ПРЕВОЗА

Закон о раду ("Сл. гласник РС", бр. 24/2005 и 61/2005) у члану 118. тачка 1) прописано је да запослени има право на накнаду трошкова, за долазак и одлазак са рада, у висини цене превозне карте у јавном саобраћају, у складу са општим актом и уговором о раду.

Према томе, општим актом (колективним уговором или правилником о раду) или уговором о раду потребно је утврдити критеријуме и мерила за исплату ових трошкова, односно под којим условима и на који начин се запосленима обезбеђује накнада ових трошкова. Послодавац може запосленима да купи месечну претплатну карту, да обезбеди сопствени превоз, исплати накнаду превоза у новцу у висини цене превозне карте у јавном саобраћају или на други начин обезбеди превоз за долазак и одлазак са рада.

Накнада трошкова припада запосленом за дане у којима је долазио на посао, односно запослени нема право на накнаду наведених трошкова за дане одсуствовања са рада (годишњи одмор, плаћено одсуство и сл).

Такође, запослени који живи у близини седишта послодавца и нема потребу коришћења превоза за долазак на посао и одлазак са посла, нема право на накнаду трошкова по овом основу, с обзиром да нема наведене трошкове.

Постављено 25. марта 2010. године.