Када се прича о прошлим временима и инситуцијама које су дале печат том времену, помињемо Матицу Српску, Српско народно позориште, храмове, часописе... Но, била би неправда изоставити кафане које су биле итекако места у којима се на известан начин обједињавао целокупан друштвени живот. У неке од тих кафана које улазе у историју Новог Сада сам као млад залазио, не доживљавајући их тада као места на којима се стварала историја Новог Сада а и шире (како би се то донедавним политичарским жаргоном рекло).

 Користећи неколико одредница из Енциклопедије Новог Сада представљам

 НОВОСАДСКЕ КАФАНЕ

 'Липа' у Милетићевој улици - једна од само неколико накадашњих кафана које и данас постоје.

КАФАНЕ (тур.), места где се пије кафа, и то уз известан ритуал, са уживањем, и воде се дужи необавезни и лаки разговори и безбрижно се понаша, што је као свакодневна навика названо кафенисање и прешло у друштвени обичај.

 Прве кафане јављале су се у Турској, у Цариграду, од средине XV века, а у Средњој Европи најпре у Бечу. Срби, који су под турским утицајем прихватили уживање у кафи, воле да кажу да је прву кафану у "царствујушчем граду Виени" (Бечу) 1684. отворио један Србин, родом из Сомбора. То је био, по подацима, Иван Кољчић, који је од бечких власти преузео товар кафе, заплењене од Турака, приликом њихове опсаде Беча. Сомборац је као шпијун међу Турцима учинио велике услуге аустријској војсци, па је на овај начин био награђен.

 Кафане су у Бечу постале права институција, у њима су се окупљали угледни грађани; уз кафу су читали новине и претресали политичке и друштвене догађаје и договарали се о пословима, који су пратили настанак капиталистичких односа. Пешта и Будим су прихватили кафане као израз новог времена, а оне су настајале и у Новом Саду, првом слободном краљевском граду у Јужној Угарској.

 О значају кафана у Европи писао је Штефан Цвајг, а о овдашњим кафанама остали су нам записи Ђорђа Рајковића, Лазе Костића, Стевана В. Поповића и Илије Огњановића - Абуказема.

 Кафана у "Турском хану"

 Прва кафана у Новом Саду настала је убрзо после елибертације 1749. Дотле су овде постојале само  крчме и мало угледније гостионице, а тада су два Србина, Атанасије и Коста Тодоровић, отворили у свратишту и гостионици Турски хан (на месту где је данас зграда Матице српске) и одељење за окупљање новосадског пословног света. Нови власник Хана Манојло Бербер, пореклом Грк (Цинцарин), знатно је унапредио овај објекат, у којем ће се током XVIII века окупљати и многи образовани људи, па и писци и уметници. Међу њима се истицао познати сликар Арсеније Теодоровић, аутор иконостаса у Алмашкој цркви. Око њега су се редовно окупљали познати Новосађани, а он је, нарочито кад се напије, знао да заподева жучне расправе о актуелним општим политичким и локалним приликама

 Код "Зеленог венца"

 Крајем XVIII века афирмисала се кафана "Зелени венац", на главном тргу, где је касније била "Слобода", после II светског рата Дом ЈНА, а данас је Војвођанска банка. У ову кафану залазили су угледни грађани, који су себе сматрали "друштвеним кремом".

Поред кафе овде се точило и пиво, читане су бечке и пештанске новине, обешене на оквире од трсковца, а уведен је и билијар, што је Доситеј Обрадовић критиковао као празно дангубљење. Ту је бивао и чувени Захарија Орфелин, кога су грађани респектовали, не толико због књижевних радова, бакрореза и калиграфије, колико по томе што је био зналац винарства, аутор познате књиге 'Искусни подрумар'.

Највише су Срби долазили у Зелени венац, док су Немци, касније и Мађари, имали своју кафану у Стрелишту (данас улица Антона Чехова).

 Позориште у кафани   

Нису новосадске кафане биле строго ограничене на кафенисање, попут оних класичних у Бечу или Пешти. У некима од њих се и обедовало, плесало уз музику, а у вечерњим часовима одржавале се и културне приредбе. Познато је да је Константин Поповић Комораш у кафани Фазан (у данашњој Његошевој улици, код Трифковићевог трга) са својом дружином приређивао позоришне представе. Српско народно позориште је прве представе држало код Зеленог венца, а касније код Краљице Јелисавете . (Касније  је то био Хотел Војводина).

 Видна улога кафане "Краљица Јелисавета"

Од 1854, када је отворена, кафана (а уједно и хотел) Краљица Јелисавета (или Ержебет, како су је називали Мађари) играла је видну улогу у друштвеном животу Новог Сада.У овом пространом здању било је места и за дневно пијење кафе, нарочито у преподневним часовима, за ручкове хотелских гостију, а вечером за разне културне и забавне приредбе, каква је била и прослава 300годишњице Шекспировог рођења 1864, у организацији Лазе Костића. Чувени су били дочеци Нове године код Јелисавете, односно Краљице Марије (чији је закупник пред рат био Карло Заплетал - Штолц).

У међуратном периоду, уместо мађарске, ова кафана добила је 1922. име југословенске владарке, краљице Марије (данас Војводина), али није више имала вишеструку намену, коју је Зелени венац дуго задржао, и касније кад је постао Гранд хотел Имре Мајера и хотел Слобода. У том здању била је велика сала, у којој су приређивани балови, концерти, забаве, позоришне представе, држане скупштине Матице српске, а 25. новембра 1918. ту се састала и Велика народна скупштина, која је изгласала присаједињење Војводине Краљевини Србији.

 (На старим разгледницама Новог Сада налазим и ову која приказује Хотел Гранд, чији власник је био Мајер. На слици која приказује Велику народну скупштину која је одлучила о уједињењу Баната, Бачке Барање Србији, 25. новембра 1918. а која је одржана у новосадском хотелу 'Гранд' види се да је то био изузетно репрезентативан објект.У историјату новосадске Синагоге нашао сам да су у овом хотелу одржаване молитве за време изградње садашњег јеврејског храма у Новом Саду 1906-1909.) 

 Слика Велике народне скупштине из 1918. показује како је то здање било репрезентативно.

У познатој кафани код Сунца, коју је отворила земунска породица Васиљевић (на почетку, с леве стране, данашње Јеврејске улице), постојала је врло лепа и велика сала, где је 1861. приређена прослава 100годишњице рођења Саве Текелије, којој су присуствовали и угледни мађарски књижевници. 

Кафански живот некада 

 У старом Новом Саду много је био живљи живот по кафанама него данас. Скоро свако вече у кафанама су се окупљала друштва по сталежима, често и по националностима и конфесијама. То су била места где се кортешовало за поједине странке, нарочито пред изборе, претресали се нови бројеви Летописа (Матице српске) и других часописа, читале новонаписане песме, склапали пословни ортаклуци, уговарали трговачки, занатлијски и индустријски послови, а редовно су о празницима приређиване забаве и игранке, у корист друштвене касе или у разне хуманитарне сврхе.

 У кафанама је нарочито бучно било о слави Алмашке цркве Три јерарха, када је обележавана и слава Српске народне радикалне странке. Тада су долазили у град и сељаци са Ченеја и из околних места. Они су се и у другим данима, нарочито недељом, окупљали Код три круне и Код анђела. Била је чувена "грашкова вечера" у рано пролеће, на којој се уместо молитве стојећки певала народна песма 'Ропство Јанковић Стојана'. 

Кафана 'Код три круне' на почетку 20. века.Три круне по којима кафана носи назив се виде изнад улаза. После Другог светског рата ту је била продавница пољопривредне механизације 'Југоаграр'.

Познато је да су књижевници, уметници, глумци и новинари окупљали око тзв. професорског стола у » Камили,  да је састајалиште Милетићевог круга било дуго у Белој лађи, професори и часници Матице српске, са Васом Пушибрком на челу, долазили су у Липу у Лебарском сокаку (данас Милетићева).

Гостионица 'Код камиле' пред крај 19. века.

Била је значајна кафана Код пужа Лазе Јеремића (на углу данашње Милетићеве и ЗмајЈовине улице), где је залазио најкултурнији слој новосадских грађана. Постоје сведочанства да се овде после поноћи, приликом затварања, кад није била строга контрола полиције, одушевљено играло српско коло у пратњи гајдаша.

 
Змај Јовина и угао Милетићеве - место где треба 'тражити' кафану 'Код пужа'. На овим сликама је више нема, а претпостављам да је била у кући у којој је 1925. била апотека (доња слика).

Састајалиште банкара, крупних трговаца и индустријалаца било је у Мајеровом Гранду, док су се српске занатлије налазиле код Три краља, уз каменичко вино и рибље специјалитете, а немачке код Белог вола у Футошкој улици. Виши слојеви новосадских Немаца издвајали су се у Хабагу, седишту Културбунда, где се први пут јавила модерна музика увезена из Немачке. Припадници левичарског покрета одлазили су код Пауна. Позната је била, после Уједињења, кафана Српски краљ (на углу Сремске и Железничке улице), где су Новосађани врло срдачно угостили 1921. славног научника Михајла Пупина.

Претпостављам да је 'Српски краљ' био у згради у којој је сада 'Сидро'. Сећам се да је још крајем 60-тих ту била царина са шалтер салом. Не сећам се неке друге зграде на том углу, пре ових нових, у којима би таква кафана могла бити.

Кад су биле оштре међустраначке борбе, свака политичка струја имала је своју кафану у којој се окупљала и договарала о будућим акцијама. Тако је било и почетком тридесетих година, кад су шестојануарске снаге настојале да освоје Матицу српску.

 БЕЛА ЛАЂА, стара популарна новосадска гостионица, која је постојала од средине XIX века до педесетих година овог века, у приземној кући у данашњој  Његошевој бр.5, која  се некада по њој звала улица Беле лађе, односно на немачком Weisse Schiff-Gasse и на мађарском Feherhajo utca.

У кући негдашње 'Беле лађе'донедавно су били смештени неки органи градске управе. Овако рујинирана и прекривена вандалским жврљотинама ничим не указује да се и ту стварала наша историја, да је ту град добио назив 'Српска Атина'.

Политизирање и дебатовање

 Годинама је била састајалиште угледних новосадских грађана, политичара, књижевника, новинара, сликара, адвоката, лекара и других. У њој се највише политизирало и дебатовало, за разлику од Камиле и других боемских кафана, где се ћаскало и веселило уз шалу и песму.

Тиме је она, како каже Лаза Костић у књизи о Змају, надживела и Пужа и Сокола, па и тамошњу веселу дружину, чије ће шале и весеље после сеобе у ову, тада већ популарну гостиону, да се утопе у озбиљност и жестину поли тичких разговора Светозара Милетића и његових сарадника.

Не зна се тачно кад је Бела лађа отворена, али се већ 1822. спомиње гостионица Alba navis (Бела лађа). Има о њој помена и касније. Она је једина остала читава у целој улици у бомбардовању 12. јуиа 1849. Чешки историчар и путописац Сигфрид Капер наводи да је 1850. одсео у Белој лађи кад је обилазио Подунавље. Нарочито је била популарна шездесетих и седамдесетих година, када је закупник био гостионичар Мита Савић. Кухиња и пиће били су првокласни, а такође и музика (тамбураши), па је све то допринело њеномугледу.

 Одвојена Милетићева соба 

Гостионица има и историјски значај, јер је Светозар Милетић, кад је прешао из 'Камиле', у време Народног покрета овде држао политичке састанке и договарао се са jедномишљеницима о акцијама које ће се предузимати. За њега је била издвојена по себна соба, у коју нико незван није могао улазити. Ова просторија сматрана је неком врстом светиње, мада је гостионичар понекад, да задовољи радозналост својих гостију, отварао врата одаје, да покаже Милетића како седи у прочељу и разговара са својим друштвом. Јован Бошковић, потоњи министар у српској влади, сећао се да је међу ове српске интелектуалце залазио „да се душевно окупа".

И у време Омладинског покрета окупљао се овде цвет српске омладине, долазили су и политички емигранти избегли из Србије. И стране дипломате су, наводи се, овамо свраћале да би сазнале какво је политичко расположење међу српским првацима у Угарској. Постоји сведочанство да се августа 1911. у башти Беле лађе појавио у тајној мисији кнез Трубецки, руски посланик у Цариграду, да чује пгга се говори у Војводини пред рат Србије са Турцима. Састао се том приликом са професором Бошком Петровићем, једним од радикалских првака, и исте ноћи неопажено отпутовао у Земун.

И забрањене песме

Гостионица је, наравно, стално била под присмотром полиције, њени доушници су настојали да сазнају ко се све ту састаје и о чему се разговара. Пазили су и на то шта свирају и певају тамбураши и гости.

Музика је обично до десет сати увече свирала забавне мелодије, а касније народне песме, да би после поноћи прешла на родољубиве, па и оне које су биле забрањене, јер су алудирале на политичке прилике у Аустроугарској монархији. Често се овде србовало уз песму и музику, на шта власти нису гледале лепим очима.

Стари Новосађани су памтили да се песник Војислав Илић, приликом своје друге женидбе 1888. сукобио у припитом стању са новосадским градоначелником и ошамарио га. Догодило се између два рата и једно убиство, иначе није било других момената поразних за ову гостионицу, иако се често лумповало у њој до зоре.

Угледни гостионичари   

Гостионичари су настојали да угоде посетиоцима, то је репутација локала захтевала. Белу лађу држали су угледни гостионичари. Поменути Мита Савић био је члан Управног одбора Матице српске, члан градског представништва и црквеношколске општине. Кад је запао у материјалне невоље, Матица га је прихватила, изабравши га за старатеља њених зграда (умро је 1900. у 80. години).

Закупци гостионице били су и Стефановић, Ракић, Димитријевић, Ђура Зурковић и други. Више пута је покретана иницијатива да се Бела лађа обнови и добије некадашњи изглед, како би се наставила традиција из времена кад је Нови Сад био Српска Атина.

Иначе, о пореклу назива 'Српска Атина' налазим нешто у Свескама за исторују Новог Сада (бр. 4) у прилогу Стевана Врговића. Између остачлог каже се: 

'' ... да је 'кум' симболичног назива Новог Сада био Новосађанин Стеван Јелинић – Ћебенде. Као ватрени присталица Светозара Милетића и Народњак, он је често у кафани седео са вођом Српског народног покрета, а наводно је у једном разговору, кад се говорило о Новом Саду, чији је градоначелник био Милетић, наш град упоредио са Атином. Колико се зна Јеличић је био занатлија, месар по струци... '' Аутор прилога ипак каже да ''остаје да се  истражи у којој је прилици он тај назив употребио и да ли је помињан и пре њега''.

 Нема више некадашње атмосфере по кафанама 

Откако је крајем педесетих и током шездесетих година у домове Новосађана ушла телевизија, кафански живот се потпуно изменио. Старе атмосфере има још донекле у позоришној кафани и с времена на време у појединим објектима, где се у одређене дане у месецу окупљају некадашњи матуранти, новинари ветерани...

Липа је данас један од ресторана познатији ових дана као власништво 'бизнисмена' оптуженог за тежак криминал него као место из историје Новог Сада.